|
Krivično pravo
Brisana osuda
Nije povređen krivični zakon na štetu optuženog kada je brisana osuda cenjena kod odmeravanja kazne u smislu odredbi člana 41. stavovi 1. i 2. Krivičnog zakona SRJ u sklopu ranijeg života optuženog.
Iz obrazloženja:
"Po oceni Vrhovnog suda istaknute bitne povrede odredaba krivičnog postupka u žalbi branioca optuženog neosnovane su jer postupanje prvostepenog suda u odnosu na raniju osuđivanost optuženog nije u suprotnosti sa odredbom člana 94. stav 3. Krivičnog zakona SRJ, a raniju osuđivanost optuženog prvostepeni sud je pravilno ocenio u smislu odredbe člana 41. stavovi 1. i 2. Krivičnog zakona SRJ u sklopu ranijeg života optuženog. Takođe je neosnovan i žalbeni navod o postojanju bitne povrede iz člana 364. stav 1. tačka 11. Zakona o krivičnom postupku jer je po oceni Vrhovnog suda izrek presude razumljiv i jasan i nije protivurečan razlozima presude."
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž I 45/02 od 20. juna 2002. godine)
Prevara
Okrivljeni koji lažno prikazuje činjenice individualno neodređenom broju lica u momentu iznošenja istih ne mora znati koje će tačno lice dovesti u zabludu.
Iz obrazloženja:
"U konkretnom slučaju pravno je irelevantno, prema stavu drugostepenog suda što okrivljeni iznosi neistinu individualno neodređenom broju lica preko televizijskih stanica i na taj način dovodi sva lica u zabludu, a samo su određena od tih lica navedena da na štetu svoje imovine nešto učine. To što okrivljeni nije znao koje je lice naveo da na štetu svoje imovine nešto učini u momentu kada je iznosio lažne činjenice, nije od uticaja na postojanje ovog krivičnog dela."
Presuda Okružnog suda u Beogradu, Kž 2151/02 od 16. januara 2003. godine)
Branilac
Kada okrivljeni odbranu na glavnom pretresu dâ bez prisustva svog branioca, on time nije opozvao punomoćje dato braniocu, pa braniocu treba dostaviti presudu.
Iz obrazloženja:
"Prvostepenom presudom okrivljeni je proglašen krivim za izvršenje krivičnog dela prevare iz člana 171. stav 1. Krivičnog zakona RS. Prvostepena presuda dostavljena je samo okrivljenom i nadležnom tužiocu. Drugostepeni sud je vratio predmet prvostepenom sudu s nalogom da presudu uruči i braniocu okrivljenog, jer iz zapisnika o glavnom pretresu proizilazi da okrivljeni nije opozvao punomoćje braniocu već se samo izjasnio da će odbranu dati na glavnom pretresu bez prisustva svog branioca".
(Presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu, K. br. 524/00 od 25. maja 2001. godine)
Građansko pravo - procesno pravo
Urednost tužbe
Kada je isplata zakonom propisane zatezne kamate glavni tužbeni zahtev, onda tužbeni zahtev i izrek prvostepene presude kojom se usvaja tužbeni zahtev moraju glasiti na tačno određeni broj novčanih jedinica koje tuženi treba da plati. U suprotnom, takva tužba bi bila neuredna u smislu člana 186. Zakona o parničnom postupku, a izrek prvostepene presude kojom se usvaja tužbeni zahtev po neurednoj tužbi je nerazumljiva u smislu člana 354. stav 2. tačka 14. Zakona o parničnom postupku. I sa aspekta člana 35. Zakona o parničnom postupku u ovakvoj pravnoj situaciji tužbeni zahtev mora biti iskazan u tačno određenom broju novčanih jedinica, jer od vrednosti predmeta spora glavnog zahteva označenog u tužbi zavisi i sastav suda i pravo stranaka na izjavljivanje revizije.
(Gž. br. 8134/02-P. br. 9378/01)
Urednost dostavljanja na radnom mestu
Urednost dostavljanja u smislu odredaba člana 141. stav 2. Zakona o parničnom postupku treba ceniti u vezi sa odredbama člana 143. Zakona o parničnom postupku, što znači da nije dovoljno da je lice koje radi na istom radnom mestu sa adresatom pristalo da primi pismeno, već je potrebno da je to prihvaćeno sa mogućnošću da se primljeno pismeno blagovremeno preda.
Iz obrazloženja:
"Prema sadržini spisa, prvotuženoj je rešenjem Centra za socijalni rad za staraoca za poseban slučaj postavljen M.K. koji je zaposlen kod navedenog Centra. Poziv za glavnu raspravu održanu 02. septembra 1998. godine za staraoca M.K. primio je radnik Centra za socijalni rad koji je radio na poslovima prijema pošte, a nema dokaza da je primljena pošiljka uručena staraocu M.K. U spisima se nalazi i uverenje da se M.K. nalazi na godišnjem odmoru od 20. avgusta 1998. godine. Dakle, očigledno je da lice koje je primilo poziv na radnom mestu gde M.K. radi nije bilo u mogućnosti da primljeni poziv uruči adresatu, pa je poziv trebalo vratiti sudu sa naznačenjem gde se odsutno lice nalazi. Na navedeni način je trebalo postupiti posebno iz razloga što se radi o zaštiti interesa parnično nesposobne stranke kojoj je za staraoca postavljeno lice sa označenjem samo njegovog radnog mesta, a sa propustom da se navede i adresa njegovog stana. Iz navedenih razloga osnovano se u reviziji ističe da staraocu M.K. nije data mogućnost da raspravlja pred sudom, a što predstavlja bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 8. Zakona o parnižnom postupku."
(Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3908/01 od 4. septembra 2002. godine)
Obligaciono pravo
Vansudsko poravnanje štete
Kad u vezi jednog štetnog događaja postoji valjano poravnanje zaključeno između oštećenog s jedne strane i odgovornog lica sa druge, oštećeni naknadu štete u vezi štetnog događaja može u parničnom postupku zahtevati samo ako postoje novonastali odnosi i potraživanja koja nisu bila poznata i nisu postojala u vreme zaključenja vansudskog poravnanja. Inače u svim drugim slučajevima oštećeni se sudu za naknadu štete osnovano može obratiti samo ako je prethodno poravnanje koje su stranke zaključile raskinuto ili poništeno.
(Gž. br. 6332/03-P. br. 7474/01)
Zadržavanje prava svojine na prodatim stvarima i raskid ugovora
Kada se radi o neznatnom ispunjenju dospelog obroka iz ugovora po kome je prodavac zadržao pravo svojine na pokretnim stvarima do ispunjenja obaveze u celini ne dovodi se u pitanje ostvarenje cilja ugovora, pa se ugovor ne može raskinuti.
Iz obrazloženja:
"U postupku je utvrđeno da su stranke 3. avgusta 1994. godine zaključile ugovor o kupoprodaji, po kome je tužilac predao tuženom opremu za smeštaj 4.320 komada koka nosilja, a tuženi se obavezao na otplatu predajom jaja prema utvrćenoj dinamici isporuka obroka, i to ukupno 544.320 komada jaja. U toku izvršenja ugovorne strane su zaključile aneks 20. jula 1995. godine, kojim su izmenile dinamiku isporuke obroka. Na dan podnošenja tužbe u ovom sporu 26. februara 1996. godine, tuženi je bio u obavezi da na ime dospelog obroka preda ukupno 53.254 komada jaja ili oko 10% u odnosu na ukupnu ugovorenu količinu.
Na osnovu takvog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan primarni zahtev tužioca za raskid navedenih ugovora, povraćaj opreme i naknadu štete na ime upotrebe opreme do raskida ugovora, a usvojili kao osnovan eventualni zahtev tužioca za isporuku dospelih obroka u vreme podnošenja tužbe u količini od 53.254 komada jaja. Prema razlozima sudova u konkretnom slučajunisu ispunjeni uslovi za raskid ugovora zbog neispunjenja, jer se radi o neznatnom ispunjenju dospelog obroka od 10% od ukupne količine ugovorene predaje jaja, te nema ispunjenja uslova koje u članu 131. predviđa Zakon o obligacionim odnosima."
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1556/02 od 21. avgusta 2003. godine)
Objektivna odgovornost za štetu
Preduzeće je dužno da nadoknadi štetu radniku za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti nastale zbog profesionalnog oboljenja- vibracione bolesti po principu objektivne odgovornosti.
Iz obrazloženja:
"U postupku je utvrđeno da je tužilac u radnom odnosu kod tuženog RJ Rudnik magnezita, da je 15 godina radio na poslovima KV kopača na površinskim istražnim radovima, a posle toga kao jamski kopač. Utvrđeno je da kod tužioca postoji profesionalno oboljenje vibraciona bolest zbog čega je kontraindikovan svaki rad tužioca sa vibracionim alatima i rad u nepovoljnim mikroklimatskim uslovima (hladnoća). Rešenjem Republičkog fonda penzijskog i invalidskog osiguranja tužilac je razvrstan u III kategoriju invalidnosti. Zbog posledica profesionalng oboljenja priznato mu je i pravo na zaposlenje na drugom odgovarajućem radnom mestu, koje nije vezano za rad sa vibracionim alatom i u nepovoljnim mikroklimatskim uslovima(hladnoća). Na osnovu analize veštaka utvrđeno je da je od vibracione bolesti kod tužioca nastao poremećaj krvnih sudova i nerava, ali bez oštećenja kostiju na rukama. Zbog toga je životna aktivnost tužioca umanjena za 15%, a manifestuje se u nizu trajnih ograničenja u životnim aktivnostima koje bi tužilac u budućnosti ostvarivao.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak sudova da je umanjena životna aktivnost tužioca posledica okolnosti koje predstavljaju profesionalno oboljenje i da je tuženo preduzeće dužno da nadoknadi štetu tužiocu za pretrpljene duševne bolove zbog umanjene životne aktivnosti u smislu člana 174. Zakona o obligacionim odnosima, po principu objektivne odgovornosti."
(Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 6875/98 od 6. jula 1999. godine)
Odgovornost za štetu
Preduzeće odgovara za štetu usled smrti lica i kad je ono radilo po usmenom ugovoru o delu.
Iz obrazloženja:
"Sin tužioca radio je na gradilištu tuženih. To što nije bio u radnom odnosu i što nije zaključio pismeni ugovor o vršenju privremenih ili povremenih poslova, nema značaja, jer bi tuženi, kao korisnici električne energije(koja je opasna stvar), bili odgovorni za štetu i da je žrtva električnog udara bilo treće lice, odnosno slučajni prolaznik.
Pokojnik nije bio treće lice, već poslenik, angažovan po usmenom ugovoru o delu, pa su tuženi, u smislu člana 174. , 194. i 201. Zakona o obligacionim odnosima, dužni da njegovim roditeljima naknade štetu za izgubljeno izdržavanje i duševne bolove zbog smrti sina.
U ugovornom pravu vlada princip konsensualnosti; ugovori se zaključuju prostom saglasnošću volja, a pismena ili koja druga forma pojedinih ugovora mora biti izričito propisana. Pošto Zakon o obligacionim odnosima ne predviđa da je pismena forma uslov važnosti ugovora o delu, u reviziji se neosnovano navodi da usmeni ugovor ne proizvodi pravna dejstva. Okolnost da pokojnik nije zaključio ugovor o vršenju privremenih ili povremenih poslova, u smislu propisa o radnim odnosima(angažovanje sezonske radne snage) je propust tuženog."
(Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1543/93 od 13. maja 1993. godine)
Osiguranje putnika u javnom saobraćaju od posledica nesrećnog slučaja
Ugovor o osiguranju putnika u javnom saobraćaju od posledica nesrećnog slučaja zaključen između transportne organizacije za javni prevoz putnika i osiguravajuće organizacije jeste ugovor u korist trećeg lica.
Organizacija za osiguranje ne isplaćuje po ovom osnovu naknadu štete već ugovoreni iznos sume osiguranja, pa putnik na ovaj ugovoreni iznos ima pravo bez obzira na krivicu prevozioca ili svoj doprinos.
Ovaj ugovoreni iznos kumulira se sa naknadom štete po osnovu obaveznog osiguranja od autoodgovornosti.
Iz obrazloženja:
"Tužilja je zadobila opasne povrede u autobusu, u kojem je bila putnik u smislu odredbe člana 80. Zakona o osiguranju imovine i lica. Osigurana suma na dan štetnog događaja iznosila je na osnovu odredbe člana 81. stav 1. tačka 2. i 3. istog zakona 12.000 USA dolara za 100% gubitka opšte radne sposobnosti ili, na dan 01. 12. 1997. godine, 155.173,20 dinara.
Kako tužilja ima gubitak opšte radne sposobnosti ukupno 20% to joj pripada iznos od 31.034,64 dinara, što je dužan da isplati tuženi 2. reda, kompanija "Dunav". Sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje prema tuženom 1. reda, javno preduzeće za prevoz putnika "Vrbas", jer tužilja ovom tužbom potražuje iznos po polisi osiguranja putnika u javnom saobraćaju, a ne naknadu štete po pravilima o odgovornosti za štetu od opasne stvari, koje je pravo već ostvarila u posebnoj parnici.
Osiguranje putnika u javnom saobraćaju jeste osiguranje lica od posledica nesrećnog slučaja po važećem Zakonu o osiguranju imovine i lica, za razliku od Zakona iz 1990. godine kojim je bilo određeno da ako je za štetu koju je pretrpeo putnik odgovoran prevozilac koji je zaključio ugovor o osiguranju, u naknadu štete koju duguje prevozilac, uračunava se iznos koji je organizacija za osiguranje isplatila po osnovu obaveznog osiguranja putnika. Po ranijem zakonu ovo osiguranje imalo je pravnu prirodu osiguranja prevozioca od odgovornosti za štetu koju je pretrpeo putnik za vreme prevoza, ukoliko je prevozilac odgovoran.
Stoga, ugovor o osiguranju putnika u javnom saobraćaju od posledica nesrećnog slučaja zaključen između 1. tuženog i 2. tuženog, jeste ugovor u korist trećeg – putnika, pa se osigurana suma isplaćuje putniku, u konkretnom slučaju tužilji u visini od 20% od sume osiguranja. Organizacija za osiguranje ne isplaćuje po ovom osnovu naknadu štete, već ugovoreni iznos, pa stoga nije bitno da li je prevozilac odgovoran za štetu, pa putnik na ugovoreni iznos ima pravo bez obzira na krivicu prevozioca i svoj doprinos.
Ovaj ugovoreni iznos koji je ovom presudom dosuđen tužilji kumulira se sa naknadom štete po osnovu obaveznog osiguranja od autoodgovornosti, pa se tužilja osnovano obratila tuženom za naknadu štete po polisi obaveznog osiguranja od odgovornosti za štete pričinjene trećim licima upotrebom motornog vozila (član 83. Zakona o osiguranju imovine i lica). Znači, dosuđenjem iznosa iz presude 1 P. 434/99 od 31. 01. 2000. godine tužilja je ostvarila naknadu štete po osnovu autoodgovornosti i odgovornosti imaoca opasne stvari, koji je zaključio ugovor obaveznom osiguranju od autoodgovornosti, a pored toga pripada joj i iznos iz izreka ove presude po pravnom osnovu osiguranja putnika u javnom saobraćaju od posledica nesrećnog slučaja."
(Presuda Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 3420/00 od 21. decembra 2000. godine)
Šteta u saobraćaju-alkoholisanost
Nema mesta automatskom isključivanju obaveze osiguravača i obavezivanju osiguranika da osiguravaču isplati iznos koji je osiguravač isplatio trećem licu po osnovu pretrpljene štete, samo zato što je šteta prouzrokovana krivicom osiguranika koji je upravljao motornim vozilom pod dejstvom alkohola. Faktičko je pitanje u kojoj meri alkoholisanost može da bude neposredni uzrok saobraćajne nezgode odnosno nastanka štete jer su različite individualne reakcije vozača u pogledu smanjene mogućnosti kontrole pokreta u upotrebi motornog vozila, brzini i preciznosti refleksa. Prvostepeni sud će utvrditi uzročno-posledičnu vezu između vožnje pod dejstvom alkohola i nastale saobraćajne nezgode, konkretno da li je to što je tuženi upravljao motornim vozilom pod dejstvom alkohola bio neposredni uzrok saobraćajne nezgode i nastale štete i da li bi do toga došlo i da tuženi nije bio pod dejstvom alkohola, te će potom oceniti da li tužilac ima pravo regresa prema Zakonu o sistemu osiguranja imovine i lica koji je važio u vreme zaključenja ugovora o osiguranju od auto-odgovornosti između tužioca i tuženog.
(Gž. br. 4847/03-P. br. 5978/01)
Stvarno pravo
Odgovornost suvlasnika za štetne imisije
Postoji solidarna odgovornost suvlasnika za štetu nastalu zbog štetnih imisija sa njihove nepokretnosti na susednim nepokretnostima.
Iz obrazloženja:
"Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vlasnik stambene zgrade u Pirotu, a tuženi su suvlasnici susedne nepokretnosti na kojoj se nalazi stambena zgrada koju koriste. U 2000. godini na stambenoj zgradi tužioca ispoljila su se oštećenja u vidu pukotina, posebno na zapadnom fasadnom zidu, prema placu tuženih. Naprsline na jugozapadnom delu zgrade nastale su zbog izlivanja vode iz baštenske česme tuženih u temelje zgrade tužioca. Odluka o obavezi tuženih da tužiocu naknade štetu zasniva se na odredbama člana 5. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, prema kojima je vlasnik nepokretnosti dužan da se pri korišćenju nepokretnosti uzdržava od radnji i da otklanja uzroke koji potiču od njegove nepokretnosti kojima se otežava korišćenje drugih nepokretnosti (prenošenje dima, neprijatnih mirisa, toplote, čađi, potresa i slično) preko mere koja je uobičajena s obzirom na prirodu i namenu nepokretnosti i na mesne prilike, ili kojima se prouzrokuje znatnija šteta. Zbog oticanja vode iz česme tuženih na zgradi tužioca pričinjena je znatnija šteta, pa je pravilan zaključak da su tuženi dužni da ovu štetu nadoknade tužiocu."
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev.4031/02 od 21. maja 2003. godine)
Smetanje državine prava stvarne službenosti
Pravo na korišćenje stvarne službenosti, osim vlasnika povlašćenog dobra, pripada i licima koja povlasno dobro koriste u interesu vlasnika povlasnog dobra i po njegovom ovlašćenju.
Smetanje ovih lica u vršenju prava stvarne službenosti predstavlja i ometanje vlasnika povlasnog dobra kao držaoca prava stvarne službenosti.
Iz obrazloženja:
"Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vlasnik parcela, kao povlasnog dobra u čiju korist je ustanovljeno pravo stvarne službenosti prolaza preko parcela tuženog, kao poslužnog dobra. Tužilac živi sa roditeljima u inostranstvu, pa je zbog toga samo dva puta koristio navedenu službenost za dolazak na svoje parcele koje je ostavio na korišćenje svojoj babi kao članu porodičnog domaćinstva. Tuženi je krajem juna 1996. godine celom širinom puta kojim je trasirana navedena službenost postavio veliku i malu kapiju, a u jesen 1996. godine u sezoni berbe grožđa sprečio tužiočevu babu da sa traktorom i radnicima prođe ovom trasom tako što je vratio sa kapije i zabranio joj dalje prolaženje ovim putem.
Osnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se državina prava stvarne službenosti stiče faktičkim korišćenjem ove službenosti na način i u granicama utvrđenim prilikom konstituisanja službenosti, tako da je prema utvrđenim činjenicama tužilac postao držalac prava srvarne službenosti i uživa državinsku zaštitu u skladu sa odredbama člana 75. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Pravo na korišćenje stvarne službenosti, osim vlasniku povlasnog dobra, pripada i licima koja povlasno dobro koriste u interesu vlasnika povlasnog dobra i po njegovom ovlašćenju. Ometanje ovih lica u vršenju prava stvarne službenosti predstavlja i ometanje vlasnika povlasnog dobra kao držaoca prava stvarne službenosti, pa je u konkretnom slučaju tužilac kao vlasnik povlasnog dobra ovlašćen da traži sudsku zaštitu zbog smetanja državine prava stvarne službenosti izvršenog od strane tuženog kao vlasnika poslužnog dobra prema licu kome je tužilac poverio iskorišćavanje svojih nepokretnosti."
(Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Gzz. 196/99 od 26.aprila 2000. godine)
Radno pravo
Faktički rad i prestanak radnog odnosa
Kada postoji odluka nadležnog organa o zasnivanju radnog odnosa na neodređeno vreme, kome je prethodio izbor, ali ne po oglasu već po članu 14. stav 1. tačka 8. Zakona o radnim odnosima, ne radi se o odnosu faktičkog rada, već o nepropisno zasnovanom radnom odnosu što bi bio osnov za prestanak radnog odnosa pod uslovom da nije proteklo godinu dana od zasnivanja radnog odnosa.
Iz obrazloženja:
"Prema utvrđenim činjenicama tužilac je zasnovao radni odnos na određeno vreme bez javnog oglašavanja kod tužene rešenjem od 28. 01. 1999. godine, s tim da posao obavlja najviše 90 radnih dana. Rešenjem tužene od 01. 11. 1999. godine, tužilac je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme počev od 01. 11. 1999. godine, a s obzirom da je privremeno povećan obim posla postao trajan. Izvršenom kontrolom koja je obavljena dana 03. 02. 1999. godine, a zapisnik dostavljen dana 24. 09. 1999. godine, konstatovano je da prijem u radni odnos tužioca nije vršen u svemu u skladu sa Zakonom o radnim odnosima. Rešenjem tužene od 09. 04. 2001. godine tužiocu je prestao radni odnos, a navedeno rešenje je potvrđeno drugostepenim rešenjem tužene od 30. 11. 2001. godine. Na tako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtev tužioca za poništaj osporenih odluka odbili.
Odredbom člana 108. stav 1. tačka 11. Zakona o radnim odnosima iz 1996. koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenih odluka, propisano je da zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje otkazom ugovora o radu od strane poslodavca, ako se u roku od godinu dana od dana zasnivanja radnog odnosa utvrdi da je zasnovao radni odnos suprotno odredbama Zakona.
Iz utvrđenih činjenica proizilazi da je tužilac nepropisno zasnovao radni odnos na neodređeno vreme preobražajem radnog odnosa na određeno vreme, zasnovanog bez oglašavanja do 90 dana (član 14. stav 1. tačka 8. ZRO) i o tome je doneto osporeno rešenje od 01. 11. 1999. godine. Od tada, kao dana zasnivanja radnog odnosa, do donošenja pobijanog rešenja 09. 04.2001. godine o prestanku radnog odnosa zbog nepropisnog zasnivanja proteklo je više od godinu dana, pa nije ispunjen uslov za primenu osnova prestanka radnog odnosa iz člana 108. stav 1. tačka 11. ZRO.
Iz navedenih razloga se ne može prihvatiti stav nižestepenih sudova da je reč o faktičkom radu koji može prestati u svako doba i da su stoga osporene odluke o prestanku radnog odnosa zakonite. Po oceni Vrhovnog suda, odnos faktičkog rada koji nije radni odnos, uspostavlja se faktičkim stupanjem na rad usmenim dogovorom bez odluke nadležnog organa o zasnivanju radnog odnosa. U konkretnom slučaju, postoji odluka nadležnog organa o zasnivanju radnog odnosa na neodređeno vreme, kome je prethodio izbor, ali ne po oglasu već po članu 14. stav 1. tačka 8. ZRO. Stoga se ne radi o odnosu faktičkog rada, već o nepropisno zasnovanom radnom odnosu, što bi bio osnov za prestanak radnog odnosa pod uslovom da nije proteklo godinu dana od zasnivanja radnog odnosa.
Kako je zbog pogrešne primene odredbe člana 108. stav 1. tačka 11. ZRO, tužbeni zahtev tužioca odbijen, to je Vrhovni sud, primenom odredbe člana 395. stav 1. Zakona o parničnom postupku, nižestepene presude preinačio tako što je tužbeni zahtev tužioca usvojio i poništio kao nezakonite odluke tužene i obavezao tuženu da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi."
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 274/03 od 9. jula 2003. godine)
Stambeno pravo
Odgovarajući stan
Pojam "odgovarajući stan" predstavlja pravni standard kao najopštije pravilo čiju sadržinu utvrđuje sudija imajući u vidu sve okolnosti, pri čemu činjenica gde se nalazi stan može, a ne mora, biti od značaja za presuđenje. Odgovarajući broj soba predstavlja zakonski minimum, dok se ostale okolnosti utvrđuju u svakom konkretnom slučaju.
Iz obrazloženja:
"Prvostepeni sud trebalo je da utvrdi da li je kuća u Starim Banovcima koju je tužena sa svojim suprugom stekla u toku trajanja bračne zajednice, podobna za stanovanje, da li postoji ograničenje prometa i da li je ona u mogućnosti da prodajom ili razmenom stekne odgovarajući stan za njeno porodično domaćinstvo. Ako bi tužena mogla da stečenu nepokretnost proda ili razmeni i na taj način reši svoje stambeno pitanje u Beogradu koje predstavlja centar njenih životnih interesa, ne bi bilo ugroženo pravo nastanjivanja iz člana 30. Saveznog Ustava pa bi iz tog razloga tužbeni zahtev tužilje bio osnovan."
(Okružni sud u Beogradu, Gž. br. 12034/02 - P. br. 4112/98)
Nasledno pravo
Punovažnost testamenta
Nije neophodno za punovažnost testamenta da ga je sastavio sam testator ili ga lično diktirao drugom licu ali u prisustvu svedoka koji zatim zajedno sa testatorom potpisuju ovakav testament.
Iz obrazloženja:
"Odredbu iz člana 85. Zakona o nasleđivanju treba tumačiti tako da tekst testamenta može sastaviti bilo ko u dogovoru sa zaveštaocem pri čemu je bitno da je tako sastavljen testament zaveštalac pročitao i potpisao, izričito izjavljujući pred svedocima da je to njegov testament."
(Okružni sud u Beogradu, Gž. br. 11024/02 - P. br. 5299/99)
|
